U garderoberu Aleksandre Filko nalaze se stvari koje kao da ne pripadaju istoj osobi. Na jednoj polici je Aleksandrina uniforma – sportska odeća. Na ofingeru visi brižljivo čuvana narodna nošnja. Pored nje je oprema za motor – pojas, kožna jakna i kaciga.
Kretanje je za Aleksandru normalno stanje. To njen posao. Nastavnica je sportskog i fizičkog vaspitanja u jednoj osnovnoj školi u Staroj Pazovi.
Njen dan je dinamičan.
“Ustajem ujutru, spremam se, spakujem materijal za školu i krećem”, prepričava Aleksandra jedan svoj običan dan.
Posao je od njene kuće udaljen par kilometara, pa ukoliko je lep dan, do školskog dvorišta dolazi motorom.
“Strava nastavnice! I ja želim da, kao Vi, vozim motor kad porastem,” čula je jednom od jedne učenice.
Pola sata pre početka časa, Aleksandra otključava ormar sa rekvizitima. Naduvava lopte, sprema vijače, štapove, loptice, u odnosu na to šta je planirano za taj školski čas.
“Program se može prilagoditi u skladu sa okolnostima,” kaže ova nastanica.
Đaci imaju pet minuta da se presvuku i stanu u zbor. Kada “zdravo” zaori cela sala, znači da je čas počeo. Kako bi se zagrejali mišići od dugog sedenja na tvrdim školskim klupama, trči se par krugova, ili se zaigra neka igra. Nakon vežbica oblikovanja prelazi se na program koji je Aleksandra isplanirala za taj dan.
Zagrejani mišići posle fudbala ili odbojke se istežu i opuštaju. Šteta od celodnevnog sedenja je delimično sanirana. Upravo je bol u leđima od statičnog školskog programa inspirisao Aleskandru da upiše Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu gde je sada na master studijama fizičkog vaspitanja i sporta.
“Kretanjem mogu da pomognem nekome”, kaže.
Oduvek je volela da se bavi fizičkim aktivnostima. Kao dete je trenirala gimnastiku. U sličnom terminu njenih treninga dešavale su se probe kulturno-umetničkog društva. Aleksandra je uvek radoznalo zastajala pored Slovačkog narodnog doma da kroz staklena vrata pogleda šta se tamo dešava.
“Videla sam su tu neke devojčice u raskošnim haljinicama, da su svi veseli i da ima muzike. Kao detetu mi je to bilo jako zanimljivo”, objašnjava Aleksandra.
I tako se rodila ljubav prema folkoru. Spojila je umetnost i sport.
“I posle 20 godina, još sam uvek tu”, ponosno će Aleksandra.
Na probe Slovačkog kulturno-umetničkog društva “Heroj Janko Čmelik” odlazi tri ili četiri puta nedeljno, a kada su takmičenja ili turneje, svakodnevno je u sali. Raduje se odlasku na probu jer su tamo njoj bliski ljudi, naročito u njenom ansamblu “Klasy”.
“Dešava se da odem neraspoložena, ali posle desetak minuta pevanja i plesanja, sav stres nestane”, kaže.
Osim tela, Aleksandra trenira i svoj glas. Njegovom negovanju se posvećuje dva ili tri puta nedeljno, a kada je sezona takmičenja, raspevava se svakodnevno. Trud prepoznaju i članovi žirija na različitim manifestacijama slovačkih narodnih pesama.
Aleksandra je i strasna kolekcionarka narodne nošnje. Vlasnica je tridesetak suknji, isto toliko košulja, šarenih kecelja, prsluka, čarapa. Ponosi se na svoju ogrlicu od staklenih perlica koje su nekada nosile samo bogatije žene, a i sada su retkost.
Deo nošnje je nasledila od svoje bake ili je kupovala od drugih žena. Redovno posećuje bazare i uvek učestvuje u humanitarnim akcijama kada se prodaje nošnja. Vodi računa o tome da su na njoj detalji specifični za Staru Pazovu.
Ipak, teže joj je da nabavi opremu za motore. Zbog svoje sitnije građe, Aleksandra se ponekad snabdeva i u dečijem delu moto radnji.
Bajkerke sa stavom i roze kacigama
Osnivačica Društva motociklistkinja Srbije (DRUMOS) Tijana Guberinić Žikić, koja i sama ima moto radnju, objašnjava da je tržište moto opreme u Srbiji malo i da i muškarci ponekad imaju problema da pronađu šta im odgovara. Ipak, s obzirom da se ovim hobijem dominantno bave muškarci, ponuda za žene je značajno slabija.
Vrlo je važno da odeća za motor savršeno odgovara telu vozača jer osim od hladnoće, ona štiti od povreda, naglašava Zbog drugačije građe i visine, motociklistkinje ne mogu da nose opremu koja je kreirana za njihove muške kolege. Ono malo opreme što je dostupno za žensku građu, uglavnom je prošarano stereotipnim roze detaljima, što motociklistkinje uglavnom ne žele.
“Nisam sigurna koliko se proizvođači zapravo konsultuju sa ženama”, kaže Tijana.
Ipak, Aleksandri Filko ne smeta što je roze. Farovi na njenoj hondi elegantno nose trepavice. Njena roze kaciga ima uši. Tako ona pokazuje svoju individualnost na dva točka.
Žene treba da voze jer motor znači sloboda
U porodici Filko motocikl se vozi četiri generacije unazad. Aleksandra je sa ocem redovno posećivala moto skupove. Za A1 kategoriju je polagala čim je napunila 16 godina.
“Otac mi je rekao da bi bilo bolje da se sama vozim, nego da me neko vozi jer tako vozim svojom glavom, samim tim je i sigurnije”, priseća se.
Tijana Guberinić Žikić kaže da motociklizam donosi puno koristi i da ništa ne sprečava žene da se bave ovim hobijem, iako se na ulici može naći više motoraša. Kaže da je bajkerska zajednica otvorena i puna podrške, ali da se ipak susretala sa stereotipima vezanim za rodne uloge.
Najopasnije su predrasude za žene u auto školama, dodaje. Kaže da se dešavalo da pojedine auto škole nisu htele da prime kandidatkinje za A kategoriju, jer navodno postoji veća šansa da ispuste motor prilikom vožnje.
“U današnje vreme, kada postoji širok izbor motora različitih veličina, auto-škole bi morale da ponude i manje motore po gabaritima, a ne da sabotiraju žene,” kaže Tijana.
Aleksandra Filko se odlučila za sportski model, “zato što može da sedne na njega”. Na sportacima može da se podešava visina. Iako je motor duplo teži od nje, bez problema manerviše njime. Ipak, u vožnju ne kreće bez cipela sa platformama.
Foto: Darko Iker
Ova priča nastala je u okviru projekta „Mladi u slovačkoj zajednici u Srbiji: Inspiracija i doprinos društvu“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
