Šta spaja natalitet i upravljanje odpadom?

U SRBIJI SE ZA PRETHODNIH 11 GODINA BROJ STANOVNIKA SMANJIO ZA 7,5%. ODGOVORE NA PITANJE KAKO SMANJITI ILI USPORITI DEPOPULACIJU OVE ZEMLJE MOŽEMO NAĆI, NAPRIMER, U ODGOVARAJUĆIM POLITIKAMA, ODNOSNO U PRONATALITETNIM MERAMA, ALI I U MERAMA KOJE PODRAZUMEVAJU RAZVOJ PRIVREDE, EKONOMSKI RAST, KAO I STABILNE POLITIČKE I DRUŠTVENE ODNOSE.

Prema dr Danieli Arsenović, profesorki na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, trendovi smanjenja populacije su prirodni i pogađaju i ostale zemlje. Protiv toga se, kaže, ne može. 

„Bojim se da taj proces nije moguće zaustaviti. Njega je moguće ublažiti. Najpre ga stabilizovati određenim merama,” objašnjava ova demografkinja.

Jedno od rešenja je zasigurno unapređenje socijalnih politika za povećanje nataliteta, što država dugi niz godina pokušava da uradi. I tu dolazimo do ključnog pitanja iz naslova ovog teksta:

🔎 Kako su, ustvari, povezani natalitet, odnosno fertilitet, zdravlje žena, upravljanje otpadom i zdrava (ili nezdrava) životna sredina?

Po poslednjim podacima, stopa fertiliteta u Srbiji je 1.5 što znači da se smanjuje broj stanovnika, a samim tim se i rađa sve manje dece, podseća  Tijana Ljubenović iz organizacije Mladi istraživači Srbije (MIS) .

„Država pokušava da unapredi mere socijalnih politika za povećanje nataliteta, i po navodima premijerke na nacionalnoj konferenciji o porodici „Srbija – naša porodica“, pronatalitetne mere koje država donosi su najvažnije aktivnosti države na poboljšanju kvaliteta života građana jer će to doprineti i većem rađanju dece,“ kaže Ljubenović i dodaje novu perspektivu iz koje može da se sagledava tema nataliteta u Srbiji, a to perspektiva zdrave, odnosno nezdrave životne sredine.

„Jedan od mnogobrojnih razloga zašto postoji bojazan, odnosno premišljanje i/ili nesigurnost oko rađanja dece je upravo i nezdrava životna sredina. Sve više mladih obrazovanih ljudi koji imaju ekološku svest i svesni su posledica zagađenja debatuje oko toga “da li ja želim da moje dete živi u zagađenoj sredini?”,“ dodaje naša sagovornica.

Brojne studije koje se rade, ali još uvek ne kod nas, kako kaže Ljubenović, pokazuju da zagađen vazduh, voda, zemljište i razne hemikalije koje direktno i indirektno unosimo u organizam dovode do narušavanja zdravlja.

Primera radi, nova istraživanja pokazuju da zagađenje vazduha može uticati na naše neposredno i dugoročno zdravlje čak i pre nego što se rodimo.

„Kako fetus prolazi kroz brzi rast i razvoj tokom trudnoće, on je ranjiv na faktore okoline koji mogu uticati na njegovu transformaciju. Samim tim dolazi do prevremenog porođaja ili kasnije raznih drugih zdravstvenih problema koji mogu nastati tokom daljeg razvoja deteta“, objašnjava Tijana Ljubenović.

🧐 Dodatna zabrinutost treba da bude i povećan stepen steriliteta što se može primetiti u proteklih desetak godina, smatra naša sagovornica. Pretpostavka je da su način života i ishrana jedan od glavnih uzroka, ali ako gledamo dugoročno i na osnovu skorašnjih studija, jedan od uzročnika steriliteta je i zagađenje životne sredine.

U kratkoj anonimnoj onlajn anketi koju je sprovela redakcija Storyteller, čak 85,7% smatra da zagađenje vazduha, vode i/ili zemlje utiče na povećanje neplodnosti žena.

„Nekontrolisano sagorevanje otpada je opasno jer se ne može predvideti tačno šta se sve štetno i toksično može osloboditi. Sve što sagorevanjem dospe u atmosferu, kad tad dospeva i u naš organizam, samo su koncentracije različite. Gasovi koji nastaju su pre svega azotni i sumporni oksidi – ekstremno štetni zagađivači vazduha i opasni po zdravlje ljudi, zatim kancerogeni policiklični aromatični ugljovodonici (PAU), dioksini, furani, prašina i teški metali. A šta je sa ostalim gasovima koji nastaju, a mi ne znamo jer pre svega ne znamo ni šta gori? I bez ovih povremenih požara, ono što znamo je da se sa nesanitarnih komunalnih deponija emituje redovno i deponijski gas kao nusprodukt procesa razgradnje deponovanog otpada, koji sadrži oko 50 odsto metana koji spada u gasove staklene bašte,“ objašnjava Tijana Ljubenović vezu između zdravlja ljudi i segmenta upravljanja otpadom u Srbiji, odnosno deponija koje u letnjim mesecima sve češće gore.

Mnoge studije su pokazale da je povećanje stope neplodnosti i steriliteta kod žene upravo posledica zagađenja vazduha, a kao izvor zagađenja sem deponija koje često gore, možemo da prepoznamo, pored ostalog, i grejanje na čvrsto gorivo.

„Vazduh svi udišemo. To je prva stvar koju svako od nas treba da shvati. Nažalost, zagađenje vazduha koje imamo danas je posledica mnogih pogrešnih koraka napravljenih proteklih decenija od strane države, od industrije preko građevine, do ekonomije,“ kaže naša sagovornica.

Zagađenje vazduha neće nestati preko noći, niti za godinu dana, niti će pomeranje granica maksimalnih dozvoljenih koncentracija određenih supstanci u vazduhu bilo šta promeniti, ali je potrebno preduzeti odgovarajuće dugoročne mere kako bismo ga smanjili i neutralisali izvore zagađenja, dodaje Ljubenović.

„Država je ta koja mora da preduzme ozbiljne mere koje se pre svega odnose na korišćenje uglja i rad termoelektrana. Potrebna je i veća kontrola sirovina koje se prodaju za loženje, jer je njihov kvalitet upitan, a cena pristupačna, te je upotreba velika što znatno doprinosi zagađenju vazduha tokom zimske sezone. Nije na građanima i građankama da procenjuju da li je ugalj koji kupuju dobrog kvaliteta, već je država ta koja treba da obezbedni prodaju “bezbednog proizvoda”,“ pojašnjava ona.

Ono što je veći problem u malim sredinama koje su siromašnije je što ljudi lože bilo šta da bi se ogrejali, a postoji i nelegalno topljenje kablova, plastike, otpada i slično.

„Mora da postoji kontrola i kazne, ali i podstrek/subvenije za kupovinu ogreva ili zamenu postojećih peći koji pored toga što što nisu energetski efikasni, zagađuju životne sredinu i naša pluća,“ kaže Tijana Ljubenović i dodaje:

„Bez institucija, volje i primene propisa i strategija ne možemo očekivati čist vazduh. Još jedno mrtvo slovo na papiru nam ne treba. Ono što mi kao građani i građanke možemo da uradimo je da vršimo pritisak na državu da se pokrene, a mi paralelno da se edukujemo i podižemo svoju ekološku svest. Ukoliko smo u mogućnosti, da prilikom kupovine ogreva biramo kvalitetnije jer samim tim mislimo i o svom zdravlju, umesto kolima idemo prevozom/biciklom/peške. Neka naš moto bude: Misli veliko, učini bar malo – pokreni lavinu.“

Da li oblast upravljanja otpadom prepoznaje rodnu perspektivu?

Na nivou države usvojena je Strategija za rodnu ravnopravnost za period 2021-2030, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, formirano je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost što predstavlja važan osnov za integrisanje rodne perspektive u ostala zakonska, podzakonska akta i strategije.

I bez ovoga su organizacije civilnog društva realizovale projekte i programe koji se upravo bave rodnom perspektivom u sektoru upravljanja otpadom. Brojne edukaciju su organizovane na lokalnom i nacionalnom nivou kako bi se podigla svest i potreba da se stvari posmatraju i sa “ženskog ugla”, kaže Tijana Ljubenović.

💡 „Jedan od zanimljivih primera iz prakse na osnovu kog se može razumeti feministička perspektiva u upravljanju otpadom je nabavka kanti za odlaganje komunalnog otpada za domaćinstva u jednoj maloj opštini u Srbiji. Opština je nabavila kante za svako domaćinstvo, ali bez točkića. S obzirom da se sakupljanjem i odlaganjem otpada uglavnom bave žene, pritom u toj opštini većinski deo stanovništva čine žene, operativno je bilo poteškoća pomeriti napunjenu kantu do kraja dvorišta, kako bi javno komunalno preduzeće mogalo da preuzme komunalni otpad u određenim danima. Uvođenje rodne perspektive, između ostalog, podrazumeva vođenje evidencije razvrstane po polu i sagledavanje potreba oba pola na lokalu,“ objašnjava naša sagovornica šta znači feministička perspektiva u oblasti upravljanja otpadom.

Potrebna je primena legislative koja, kao i u svim ostalim segmentima, izostaje, zaključuje Ljubenović.

Čitaoci portala Storyteller koji su popunili našu anketu, smatraju da država treba aktivnije da se bavi pitanjem neplodnosti. Od 14 osoba koje su popunile našu anketu, čak 13 smatra da bi država, odnosno lokalna samouprava i domovi zdravlja trebalo više da se bave ovim pitanjem.

„Planiranje i razmišljanje par koraka unapred i sagledavanje potreba zajednice, izvodljivosti nekog procesa je isto nešto o čemu treba razmišljati. Dodatna poteškoća kada je ova tema u pitanju je i nerazumevanje i pružanje otpora, koje moram priznati polako popušta,“ zaključuje Tijana Ljubenović iz MIS-a.