Privatno preduzetništvo u Srbiji počelo je da se razvija krajem osamdesetih godina prošlog veka, pa u većini slučajeva vlasništvo i rukovođenje preduzećem i dalje je u rukama osnivača. Međutim, dolazi vreme za odmor i penziju, pa je nužno pronaći odgovor na pitanje: ko će naslediti porodični biznis?
🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇
Prelazak poslovanja na sledeću generaciju je korak koji mnogi biznisi ne prežive. U svetu je ovo ozbiljan problem, jer se kod samo 30% preduzeće izvrši uspešna tranzicija sa osnivača na naslednike. Zašto je to tako, nekoliko je razloga. Može da se desi da deca ne žele da preuzmu porodični posao ili u svesni da nemaju kapaciteta kako bi uspešno upravljali preduzećem. Sa druge strane, ukoliko su naslednici zainteresovani da se time bave, onda je potrebno izvršiti odgovarajuće pripreme, jer se prenos preduzeća sa osnivača na decu ne dešava preko noći. To je dug proces, pojašnjava Boris Vukić, regionalni direktor Centra za razvoj porodičnih kompanija i jedan od osnivača Adižes centra za Jugoistočnu Evropu (Adizes SEE) . Već godinama pomaže preduzećima, osnivačima i naslednicima da se pripreme za uspešnu tranziciju.
„Uspešna tranzicija je ona u kojoj firma nastavlja da radi i bude uspešnija nego što je bila dok ju je osnivač vodio, a članovi porodice imaju normalan nedeljni ručak. Da bi se to desilo, neopohodno je obaviti četiri pripreme. Prvo, treba pripremiti naslednike, u skladu sa njihovim željama, ambicijama i mogućnostima. Zatim, ide priprema kompanije, koju treba profesionalizovati i urediti, da se zna ko kome odgovara, da se prave planovi, prate novčani tokovi i slično. Sledeća priprema je priprema osnivača. Šta će osnivač da radi kada jednog dana ode u penziju? Oni obično kažu `ići će da peca`. A on čitav život radio i sad će ići da peca. Važno je znati i kakve informacije će on dobijati od firme, jer ne možete u potpunosti da ga odsečete. I poslednja priprema je priprema porodice“ – objašnjava Boris Vukić.
Kada se vlasništvo ili upravljanje preduzećem prenosi na decu, namera svakog odgovornog osnivača je da vodi računa o interesu naslednika i preduzeća. Ali često se desi da ono što je pravedno za decu, nije uvek dobro za buduće poslovanje, posebno ako više naslednika ima različite želje i poglede na način rukovođenja preduzećem. Ovo su takođe pitanja koja treba da budu rešena pre nego što poslovanje pređe na sledeću generaciju. To znači da se deca pripremaju da budu profesionalni menadžeri u firmi, kaže Boris Vukić.
„Na način na koji su osnivači vodili kompaniju niko drugi ne može. Ja kažem da su osnivači smonikli preduzetnici i samouki menadžeri i često firme vode po „njuhu“. Deca treba da nauče da budu pismeni, profesionalni menadžeri, da znaju da planiraju, budžetiraju, vode sastanke, da završe škole i usavršavaju se. Zato je ovo izazovno. Menadžment je zanat, jer za razliku osnivača koji su imali nagon da nešto otovre, deca u većini slučajeva to nemaju, već uče da vode preduzeće“ – kaže Boris Vukić.
Kada su se pre 16 godina ulazili u preduzetništvo, Slavica i Milomir Davidović iz Novog Sada imali su želju da pokrenu posao u kojem će moći da učestvuje cela porodica. Otvorili su preduzeće Gastro planet sa idejom da tržištu ponude relativno novu uslugu, organizaciju keteringa za različite događaje. Deca su, priča, tada bila mala i odrastala su uz posao, pomažući onda kada je to bilo moguće.
„Deca su bila uključena od kako smo počeli posao. Ćerka Sara je sa deset godina dolazila u 5 sati ujutro da pravi sendviče. Oni žive sa nama naš posao, kao mali su mogli da vam kažu šta mama i tata rade, šta se to radi u kuhinji, sve su znali“ – kaže Slavica Davidović.
Slavica dodaje da je velika sreća i ponos što posao, koji su toliko godina predano razvijali, deca žele i mogu da naslede. Kako bi na najbolji način odgovorila tom zadatku, ćerka Sara je studirala menadžment i marketing, a posle fakulteta počela je da radi u firmi i ravnopravno učestvuje u donošenju odluka.
„Kada sam završavala srednju školu, roditelji me nisu ni pitali šta bih ja da radim, da li ću nastavljati ovaj posao ili ne. Meni se to podrazumevalo, jer nisam mogla da se zamislim nigde drugo. Zato sam se i školovala za sve ono što danas radim i, da ne budem lažno skromna, za sada nam dobro ide“ – kaže Sara Davidović.
Uspešan prenos poslovanja na sledeću generaciju nije pitanje koje se tiče samo osnivača i njegove dece, već i svih zaposlenih u preduzeću, pa i lokalne zajednice. U svetu se ovim problemom bave i države, pa čak i izdvajaju sredstva kako bi naslednici na pravi način mogli da preuzmu posao i nastave uspešno da rade. I kao da nije malo izazova koji prate ovaj proces tranzicije, na sve još treba dodati i različita mišljenja, pa i sukob generacija. Ksenija Albunović direktorica je preduzeća Suncokret iz Hajdukova , koje je pre više od 30 godine osnovao njen otac. Bave se proizvodnjom zdrave hrane, a brend Granum obuhvata više od 50 proizvoda i namenjeni su svima koji zagovaraju zdrav način ishrane. Ksenija je preuzela rukovođenje preduzećem kada je otac otišao u penziju. Trebalo je, kaže vremena da dokaže da ona to može.
„Otac se penzionisao, ali je i dalje jednim delom uključen, uglavnom u poslove vezane za proizvodnju. U početku je bilo baš teško. U firmi sam počela da radim kada sam završila fakultet, imala sam neke svoje ideje, on svoje. On je do tada navikao da je neko ko se za sve pita i bio je problem tog delegiranja. Trebalo mu je vremena da shvati da je to prevaziđen sistem rada i da na taj način firma ne može da raste i da se razvija. Takođe, trebalo je vremena da on stekne poverenje u mene, ipak sam ja iz školske klupe počela da radim. Sećam se, moj prvi veliki projekat bio je redizajn svih proizvode i tada smo proizvodima dali ime Granum. Kada smo se dogovorili za dizajn koji je sada aktuelan, njemu se to u početku nije svidelo i onda sam morala da ga ubeđujem da je to pravi način i put kojim treba da idemo“ – priča Ksenija Albunović.
I deca preduzetnika imaju pravo da biraju zanimanje
Deca preduzetnika prilikom izbora zanimanja imaju jednu mogućnost više, jer uvek mogu da se odluče za rad u porodičnom preduzeću. Da li će to želeti ili ne, trebalo bi da bude samo njihova volja. Ksenija Albunović kaže da je tek tokom studiranja shvatila da želi ići očevim stopama, iako je prvo pokušala da se zaposli u većoj kompaniji u želji da stekne što više iskustva.
„Ja sam u firmi radila i tokom srednje škole, ali to su sitne stvari. Ne mogu da kažem da sam tada znala da ću želeti to i u budućnosti da radim. Završila sam Hemijsku školu i namerno me je tata nagovarao da upišem tu školu, jer je povezano, ali mene to tada nije mnogo interesovalo. Posle sam studirala odnose sa javnošću i na fakultetu sam zaključila da, ipak, želim nastaviti posao. Razumem kada u nekim kompanijama deca ne žele da naslede i ne interesuje ih ta delatnost. Možda ni mene ne bi interesovalo da je neka druga delatnost u pitanju“ – ističe Ksenija.
Posao koji se voli izvor je zadovoljstva kaže Sara Davidović iz preduzeća Gastro planet . Zato smatra da je iskren odnos najbolji izbor u situaciji kada deca ne žele da rade ono što su roditelji započeli.
„Ako oni to ne osete u sebi, mislim da treba da dođu i kažu svojim roditeljima: `ja neću moći da vodim taj posao onako kako vi očekujete i neću davati dobre rezultate`. Mislim da je bolje zaposliti nekoga sa strane ko zna da radi nego da se od dece očekuje nešto što ih ne interesuje. Neko je rekao `kada radiš ono što voliš, ne doživljavaš to kao posao`. Meni je ovo deo života i savet svima je da rade samo ono što vole“ – zaključuje Sara Davidović.
Deca ne treba da budu taoci snova svojih roditelja, već da stvaraju svoje, podseća Boris Vukić iz Adižes centra. Kako bi pomogao porodičnim kompanijama da što uspešnije izvrše proces tranzicije na sledeću generaciju osnovao je Klub 2040. Okuplja naslednike između 20 i 40 godina koji bi trebalo da preuzmu rukovođenje poslom. Članovi Kluba dolaze iz svih zemalja bivše Jugoslavije i razmenjuju iskustva kako bi jedni drugima pomogli da urade ono što je najbolje za njih, osnivača i preduzeće. Preduzetnicima koji su zabrinuti za to da li će deca želeti i znati da nastave posao ili nemaju naslednika, Boris Vukić poručuje da i za takve probleme ima rešenja.
„Ja se predstavljam kao borac za dečja prava. Svi živimo život onako kako želimo, biramo posao koji ćemo raditi. Zašto onda toj deci uskratiti pravo da uživaju u svom poslu? Jedna od mogućnosti koja je pred preduzetnicima je pasivno vlasništvo. Preduzećem mogu da upravljaju profesionalni menadžeri, a deca da budu vlasnici i nadziru rad. Međutim da bi i to radili, trebalo bi nešto da znaju o poslu. Sledeće, napisao sam jedan tekst i nazvao ga `prodaja nije predaja`. Prodaja je, takođe legitimno rešenje“ – zaključuje Boris Vukić.
Fotografije korišćene u ovom tekstu su iz arhive sagovornika/ca.
Pridaj komentár & Dodaj komentar