Nesvakidašnji čovek

Anamarija Boldocka Grbić: Privilegija je rasti na dva jezika

Annamária Boldocká Grbić

Njen alat je reč, koju se ne ustručava da zaoštri. Smatra da se osim kulture treba negovati i publika. Svoju borbu za bolji svet vodi na tri fronta: književnost, prosveta i novinarstvo. Anamarija Boldocka Grbić je ličnost koja živi za lepu umetnost. Svoje misli i osećanja graciozno i precizno oslikava sa dve palete boja: slovačkim i srpskim. Prošle godine, slovačkoj kulturi darovala je knjigu „Provinčný weltschmerz“ iz edicije „Predsa koľaj“, Slovačkog izdavačkog centra u Bačkom Petrovcu. 

Kao svoju misiju u Gimnaziji „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu vidi vraćanje snova mladima. Cilj obrazovanja je da đaci nauči da misle sopstvenom glavom, što je najskuplje znanje. Prave novinare vidi kao odmetnike, jer „svako zdravo društvo treba da ima odmetnike“. To se trudi da bude na poziciji urednice i novinarke na Radio-televiziji Vojodine. 

„Sebe prevashodno vidim kao  publicistkinju, nikad nisam bila politička analitičarka, više sam društveno-sociološko-lingvistička korisna analitičarka, više sebe nalazim, iliti puno sam korisnija u osvrtima na ostvarenja iz produktivne kulture, recenzijama o ostvarenjima iz domena umetnosti. Mislim da sam vična proniknuti u suštinu, srž, definisati ideju, iznenađujuće poentovati. I volim da se zanosim. Novinarstvo je istraživanje, a književnost je nalazište utehe i spasa u lepim rečima kojima se trudiš da pronikneš,  dočaravaš smisao i približiš odgovore. 

Ne kaže li Danilo Kiš: “Živeo sam lepše i bogatije od vas zahvaljujući patnji i mahnitosti.” Misleći čovek bi morao da se svesno dovede do graničnih situacija kao bi objasnio život, parodizovao postojanje i stramputice, ali i svetle trenutke. Da dosegne pravu meru.  Nonšalancija i dobar duh, to pokreće. Čovek mora da ispeče  zanat, da čita, istražuje, prođe iskustvom, strukom,  pogotovo u istančanoj sferi kakva je umetnost, književnost, publicistika, kako bi svoja saznanja  preneo na  druge. Mora da uči svaki dan, da sokratovski zna da ništa ne zna, kako bi mu se otvarali krugovi nove spoznaje. Kako bi bio koristan drugima. Kako bi objasnio, zašto tragati za odgovorima. Imati logistiku. Novinarstvo, i književnost iziskuju pokornost. Dugo putvanje u književnost, u mom slučaju, ima smisla. Jer književnost zaslužuje da bude dobra i upečaljiva. Esejistkinja sam, to je moj poziv, moja vokacija. Sve to je slično osećanju, koje je izgovorio nedavno preminuli velikan, reditej Dejan Mijač: „ Izabrao sam profesiju, u kojoj sam imao ne samo mogućnost, nego i obavezu da saopštavam ono što mislim da je vredno nekome reći.“ Sve ono, čime se ja bavim, je približno tome!“, kaže Boldocka Grbić.

Anamarija Boldocka Grbić: „Sebe prevashodno vidim kao  publicistkinju, nikad nisam bila politička analitičarka, više sam društveno-sociološko-lingvistička korisna analitičarka“ / Foto: iz privatne arhive AMBG

Kog pisca/spisateljicu vidite kao inspiraciju?

Veličanstvenu Margerit Dira /Marguerite Duras/ sam otkrila u ranim dvadesetim i više je nisam  napuštala! To britko pero, tu povokaciju, tu iskrenost do srži, tu vrstu strasti, koja tera na razmišljanje, na zanos,  još treba da dokučim. I stalno je otkrivam, to njeno umeće pisanja. U prvi mah pojednostavljeno do ogoljenosti, čak do ismejavanja  sebe kao pisca zarad konačnog ishoda napisanog. Ironična u izboru teme, u kazivanju i izražaju, a tako silno idejno pronicljiva! Ne skrivajući beskompromisnu potrebu za pisanjem, onakvu kao što  neki  moraju da dišu! Njen stil  u početku se čini neobavezno lakonski, a u završnici – gnoma! Tako konkretno, a tako duboko opsežno i sveobuhvatno.  Slično  osećam i nalazim to i kod sledećih pisaca, strahopoštovanje u meni izazivaju književni magovi (dakako, ne nužno tim redosledom), 20.veka J.L. Borges, Tenesi Vilijams,  Danilo Kiš.  Pre desetak godina sam otkrila Miljenka Jergovića, sa tim čovekom  imaginarno  živim. Naravno, tu su i Milan Rúfus i Viera Švenková. Smatram da je izuzetna privilegija rasti  “na  dva jezika”.  Bez obzira koliko muka, mešanja, jezičkih nepravilnosti njihova srodost donosi, to je neverovatno bogatstvo, širina, premošćavanje i trening. Ta bilingvalna svest, to je oplemenjivanje sebe, što reče jednom reditelj Ljuboslav Majera.

Koje biste slovačke pisce iz Vojvodine izdvojili kao posebne?

Posebni su pesnici, oni su bili i ostali neki spiritus movens, genius loci, dominantna konstatna  koja nas je nekako držala  „iznad vode”: Juraj Tušiak, Michal Babinka, Paľo Bohuš, Viera Benková, Ján Labát,  iz srednje generacije Martin Prebudila, Katarína Hricová, Michal Ďuga, Ladislav Čáni. U njihovom pesništvu se ogleda neka naša panonska duša, poseban senzibilitet jezička  osobenost. Sjedinjeni, genofond slovački i srpsko vojvođanstvo, iznedrili su   “dvodomni” karakter naših pisaca, koji  pridonosi “drugačiosti”. I tako njihov  poetski prostor  donosi to nešto na kvadrat,  širinu, višu optiku, neku vrstu- u drami bi rekli- groteske. Pripovetke i kratke priče za decu Tomaša Čelovskog i Zoroslava Spevaka su takođe donele novu energiju, novi prikaz, inspiraciju. 

Koliko ste zadovoljni negovanjem slovačke kulture u Vojvodini generalno? Gde ima prostora za unapređenje?

Slovačka kultura u Vojvodini se krajem 20.veka sistematski i logistički prilično precizno negovala. Zamislite, u trulom socijalizmu! Nije se na manjinskoj kulturi  štedelo. Ni na pisanoj reči, ni na izgovorenoj reči. Posebno se negovala, skoro uporedo sa većinskom. Budžetski joj je bio zagarantovan lagodan život.  Danas kultura, umetnost generalno, životare! Ostavljena na milosti i nemilost, uglavnom,  procenama  državnih i stranačkih službenika. Politikanstvu.  Burazerski se gazduje sa raznim donacijama.  Projekti, od kojih zavisimo, će nam doći glave! I nije precizirana, ni sjedinjena, kulturna politika. Stihijski  se kulturna sfera merkantilizuje. Bitno je to, ko se bolje proda! Ko je bolje pozicioniran, taj stvara.  Raspodela finansija je dosta upitna. Već godinama imamo inflaciju raznih manifestacija i često dolazi do devalviranja ponuđenog kulturnog sadržaja.

Prostora za unapređenje dakako ima, svi bi da se bave kulturom,  a trebalo bi da se sve zasniva, dozvolite mi malu šalu, na da je lako, tad bi svako! Dakako, treba negovati i publiku, iz svojih nacionalnih redova, ali i onu širu, da ne ispadne da stvaramo kulturu manjinci za manjince, trebalo bi sve to da se unapredi, otvori svima. To dakako ima smisla,  nego bojim se da smo u ovom svetu neprofitabilni i samim tim nekako otpisani, odmetnuti!

Foto: SVC

Kakva je reakcija publike na „Provinčný weltschmerz“?

-Sudeći po promociji knjige, koja je bila  upriličena u martu 2022 u svečanoj sali gimnazije “Jan Kolar” sa domom učenika u Bačkom Petrovcu, gde  sam svoju knjigu eseja i kratkih proza „progurala“ uz dela Zorana Djerića i Miroslava Aleksića, koja su takodje predstavljena, bilo je sasvim uspešno i više nego posećeno. Mada, retko kad pišući čovek u ovo vreme dobije analitički komentar, osvrt.  Mislim, oseća se nedostatak kritičke misleće intelektualne mase, da ne kažem elite, koja bi se izjašnjavala o književnosti. A opet, svesna sam da je takvih ljudi, koji se motivišu književnošću, sve manje.  Naravno,  afirmacija u  sveslovačkim merilima je tako daleko! U srpskim merilima još dalje! Nekako si uvek na periferiji zainteresovanosti. A opet, zahvalna sam! Zahvalna sam ljudima, koji su me ispoštovali i propratili moj rad. Prvenstveno Vladimiru Valenćiku, direktoru Slovačkog izdavačkog centra i pesnikinji i prevoditeljki Dr. Zdenki Valent-Belić, koji su me ohrabrili. I naravno, osećam neku vrstu, kako bi to umni Slovaci rekli, plezíra. I, dozvolićete mi,  na trenutak čak i efemerno samopoštovanje. Jer, vidite, naravno, opet sam na početku, sama sa svojim pisanjem! I sa novim izazovima pisanja! Literarnih vrednosti.

Zašto je obrazovanje lepo i neophodno? 

Kako se čovek ne bi osećao kolateralno u ovom  materijalistički zasnovanom svetu. Kako bi mislio svojom glavom. “Zavedi mi um i imaćeš moje telo”, reče F.M. Dostojevskij u ne tako dalekoj istoriji.  Kako je to dijametralno drugačije od današnje dominacije materijalističke antropologije, što kaže  Mario Vargas Llosa, od civilizacije spekta.  Živimo spolja, bez želja za mišljenjem, bez promišljanja, zamišljanja. Više se ne zanosimo! Samo izgledamo!

Koliko su đaci zainteresovani za slovačku književnost?

Uglavnom su nezainteresovani, pogotovo za sve što spada u, hajdemo reći, “višu književnost”, klasiku. Deca su generalno izgubila snove, nisu  zainteresovani za kontemplaciju, dovoljne su digest verzije, dovoljno je sve plasirati uprošteno, ali  dobro zapakovano, gledljivo, prvoplansko, bez dubljih analiza. Deca uglavnom ne razumeju  za šta će im to trebati. Ako, dakle, nije za laku konzumaciju.

Kako mladima približiti lepu umetnost?

Postepeno, suptilno i sa dozom ležernosti. Ne treba im je nametati, jer to izaziva kontra efekat. A ponekad me, opet,  prijatno iznenadi  feedback. Hajde da razmišljamo o vrednostima i civilizacijskim dostignućima, o ikonama 20.veka, često ih tako motivišem. Pričam o The Beatles, o Williamu Wyleru o Cary Grantu kad kaže: „Svi bi voleli da budu Cary Grant. I ja to želim!“ tako se trudim objasniti sav taj lažni sjaj kontra istinskih vrednosti.  Taj pusti Tramvaj zvani želja…

Koja je najvažnija lekcija koju učitite svoje đake?

Poštovanju i poštenju. Da je samo ono naše, što damo drugima. Lepa reč, dobro delo. Da ne podležu pomodnosti, da se pitaju i preispituju, da se zanose i nadahnjuju, da se trude biti svoji. Gimnazijalcima, srednjoškolcima je teško objasniti da ne uče samo za ocenu, kontrolni,  njihova svest o tome još nije na tom nivou, već da dobijaju bitne osnove, na kojima će oni graditi. Fundament za dalje studije. I da uče za život. Dakako, pritiska ih prosek, ali u krajnjoj instanci je to manje bitno. Mladim ljudima treba vratiti pojam lepog i plemenitog. Refleks, koje su imale generacije, koje više ne postoje. Biti high tech opremljen je privid uspeha.  

Smatrate li da imate dovoljno slobode u svom novinarskom radu?

Ne, naravno! Uslovi u kakvim  mi manjinci radimo u televizijskom novinarstvu su nedopustivo uprošćeni, uglavnom se sve svodi na dnevno-političke teme. Nema tu nekih pomaka u nove programske izazove. Zabranjeno je iznositi vlastito, kritičko mišljenje. To nije novinarstvo, to je izvršavanje zadataka glavnih urednika, koji rade po diktatu države. Državna televizija neguje manjinske programe, kako bi sve formalno bilo u skladu sa evropskim standardima. O kvalitetu sadržaja se najmanje brine. I to je taj krug. Novinari su na ovim prostorima retki. Oni pravi novinari su odmetnici, a svako zdravo društvo trebalo da ima odmetnike. A našim medijskim prostorom vlada senzacionalistički šund,  zaprašivanje prostaklukom i dodvoravanje vladajućim elitama.   

Šta vas je privuklo ovom pozivu?

Dinamika i hektika,  adrenalinski šok.  Pričanje priče sa terena, pronalaženje i  afirmisanje savremenika i ostalih vrednosti. To je plemenit, „rudarski“ posao. Nedostojanstven i nehrišćanski slabo plaćen.

Kako se borite sa stresom koji nosi ovaj posao? 

Pronalaženjem lepih misli, večitim traženjem odgovora. I naravno, uz filmove Jane Campion. 

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh u životu? 

Uspeh? To su treperivi momenti kada kćer vidim srećnu. I to što sam pronašla  logistiku u lepim mislima. U sebi.  To su ti  momenti u kojima bez predumišljanja učiniš dobro delo kad te niko ne vidi. U mome žive nemiru pobratimstva lica u svemiru, kaže Tin Ujević. Uspeh je tako se katkad osećati. Arsen je ispevao: Vikali smo kopno, a gledali smo vodu. Nerazjašnjeni sasvim i pomalo van mode!  Ta kopna koja dosežemo za sebe, a dajemo proctor i drugima, to je uspeh. Uspeh je početak, novi izazov. Ono što mislimo da je uspeh, to je početak. Jer hľadám, čo nenachádzam, nachádzam, čo nehľadám – na slovačkom sam naučila reči Tagore, izgovorio mi ih je novinar Juraj Bartoš. (Tražim ono što ne nalazim, nalazim ono što ne tražim).

About the author

Sanja Đorđević

Neskromno mogu reći da mi je specijalnost - slušanje. Krasim se titulom diplomiranog novinara, iako je ovaj poziv mnogo više od profesije, to je sklop ličnosti, odnosno manija. Volim debatu, grubu muziku i štrudle s makom.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST „Na ivici“

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller