Nesvakidašnji čovek

Jezikom se bavi iz inata, odbojkom iz srca

odbojka

Odbojka je njen životni stil, relaks ali i fizički umor koji je sa druge strane psihički osvežava. Njen lek i vrsta meditacije. Ana Stojanović odbojkašica je koja ujedno predaje i nemački jezik u osnovnoj školi u Kulpinu i Bačkom Petrovcu. Navodi da je rad u pedagogiji jako ispunjava iako je pun izazova jer je decu oduvek volela.

„Ne učim samo ja njih, uče i oni mene svašta. I dok ja njima predajem gramatiku i iz dana u dan obogaćujem vokabular, oni mene oduševljavaju svojom iskrenošću, bezrazložnom dečjom srećom i čistoćom srca. Divno je raditi sa tako divnim bićima. Ako vi poštujete njih, poštuju i oni vas. Svi su oni naša mala ogledala“ kaže Ana Stojanović.

Verovali ili ne, učenje nemačkog ne mora da bude teško. Ova nastavnica se trudi da u ovo uveri učenike na samom početku. Gramatika možda jeste teža od drugih jezika, ali su na kraju dana sva ta pravila logična. Uz zanimljive igre i kreativnost nastavnika učenje nemačkog jezika može zapravo biti veoma interesantno i lako.

Autorka mojo: Ana Beređi

Trnovit put do ljubavi prema nemačkom jeziku

„Sa petacima i šestacima je divno sarađivati, pravi izazov predstavlja zainteresovati učenike sedmog i osmog razreda. Ali ne odustajem. Iako se ovim poslom bavim već 12 godina i dalje tražim nove metode rada, nove teme i zadatke u čijim rešavanjima ćemo uživati i učenici i ja. Smatram da ne postoje loši učenici samo nedovoljno motivisani“, objašnjava naša sagovornica.

Međutim put do ljubavi prema prema ovom jeziku počeo je trnovito, što je doprinelo da se njime profesionalno bavi, na neki način, iz inata. Nemački je počela da uči u trećem razredu osnovne škole gde je imala strogog nastavnika. Iako je bila odlična učenica, namučila se sa „Wie heißt du? – Ich heiße Anna“.

„Možda je i to nesvesno doprinelo mojoj da odluci nakon završene srednje škole upišem upravo studije ovog jezika. Da dokažem sebi da ja to mogu. Na početku mi se kao jezik nije dopadao, ali sam ga vremenom jako zavolela“, kaže.

Kako se nemački kod nas manje uči zbog zadovoljstva, a više zbog moranja, poznavanje istog garancija je za neko kasnije zaposlenje. Međutim, Ana nikad nije razmišljala da ode iz Srbije, a tu odluku je učvrstila kada je studirala u Austriji, gde je čak i odbila priliku da ostane u Gracu.

“Volim ja ovaj naš Petrovac, volim naše ljude. Dopada mi se što svako svakog poznaje i što kad izađem na ulicu mogu svakom koga sretnem iskreno i sa osmehom da poželim dobar dan. A on će mi to isto uzvratiti. Možda se varam, ali stekla sam utisak da su Austrijanci malo hladniji narod. I ne može nikakav luksuz ili materijalne stvari da nadoknade toplinu pogleda poznanika, stisak prijateljske ruke i iskreni osmeh.”

Anna Stojanović (četvrta sleva u gornjem redu) i OK “Mladost” Bački Petrovac / Foto: iz lične arhive sagovornice

U sport se zaljubila tokom leta

Mala sredina daje mir i sigurnost, pa se tako u njoj stvaraju uspomene na najdivnija leta. Ana objašnjava kako je zavolela sport.

„Celo leto preko raspusta sam bila sa drugarima iz kraja na ulici igrajući žmurke, između dve vatre ili fudbal sa dečacima. Već tada sam osetila dobrobiti fizičke aktivnosti i navalu dobre energije koju pruža pokret.“

Za vreme studija je jednu sezonu igrala i u Gracu, nakon čega prelazi u OK „Mladost“ za koji kaže da joj je najviše toga dao, i u kome je stekla najviše dragocenog odbojkaškog iskustva i divnih uspomena.

„Odbojku sam zavolela spontano. Dopada mi se što je to kolektivni sport, a ne individualni i što nema kontakta sa rivalom. Borba za ostvarenje nekog zajedničkog cilja mnogo je lakša kada se ostvaruje zajedno sa nekim, pogotovo u dobrom društvu. Ovaj sport mi se dopao još više kada sam shvatila da je moja nadprosečna visina (177 cm) zapravo prednost, a ne mana“, Ana približava svoju ljubav prema odbojci.

Kada je rodila svog prvog sina, Davida, mislila je da je završila sa odbojkom. Međutim, čim joj se ukazala prva prilika da obuče dres, otrčala je na teren. Kada se rodio Davidov brat, Daniel, u sebi se ponovo oprostila sa plavo-žutom loptom. „Sve se može kad se hoće“ floskula je koja je zaista tačna, a moto je odlučnih ljudi.

„Bitna je samo dobra organizacija, podrška i razumevanje najbližih koje ja imam i na čemu sam veoma zahvalna. Uvek sam nekako uspela da se iskombinujem sa suprugom, roditeljima ili sestrom. Ljubav prema ovom sportu jača je od svega“, motiviše naša sagovornica.

Tada je i dobila ponudu da se oproba u 1B Ligi igrajući za bačkopalanački OK „Panonija“ gde je provela dve sezone. I upravo je tu dobila privilegiju da iskusi poluprofesionalnu odbojku na veoma visokom nivou. Ovo iskustvo opisuje kao predivno, sa mnogo novih poznanstava i odbojke u sasvim dugom obliku. Početkom godine odlučila je da napravi pauzu što se tiče profesionalne odbojke, pa je sada igra rekreativno u OK “Mladost”. 

„Tako da o planovima za budućnost ne razmišljam. Trudim se da živim SADA. Volim odbojku i uživam da je igram. Zašto bi neko prestao da radi ono što voli? Zbog godina? Dece? Ili zato što to niko drugi u sličnim okolnostima ne radi. Mislim da svako od nas treba da radi ono što voli što više i što češće. Svet bi onda bio bolji, mi bismo bili bolji“, kaže ona.

Podrška porodice je važna

Veruje da je srećna mama najbolja mama. Porodica joj je, naravno, prioritet, i oni je podržavaju. Sinovi su krenuli stopama svojih roditelja, pa David uveliko trenira odbojku, dok Daniel još bira kojim će sportom da se bavi.

„Sinovima sam objasnila zašto treniram i svaki put me sa osmehom na licu i poljupcem isprate na trening. Najveća podrška mi je ipak moj suprug koji je takođe odbojkaš. Osim njega imala sam i druge trenere ali najviše sam napredovala uz njega“, kaže Anna Stojanović.

Anna Stojanović: “Sinovima sam objasnila zašto treniram i svaki put me sa osmehom na licu i poljupcem isprate na trening. Najveća podrška mi je ipak moj suprug koji je takođe odbojkaš.” / Foto: iz lične arhive sagovornice

Najvažnije je dati svoj maksimum, kako na treningu tako i na utakmici, podržavati saigračice, nadmudriti protivnika. Jer ako znaš da si dao sve od sebe, a ipak izgubiš, nemaš za čime da žališ. Sumiraš greške koje si napravio i trudiš se da ih ispraviš do sledeće utakmice. Svaka greška i svaki poraz je tu da nas nečemu nauči. Kako na terenu tako i životu, objašnjava Anna.

„Odbojka je kolektivni sport, u kojem je veoma bitna energija u ekipi. Svaki pojedinac ne igra samo za sebe nego za ceo tim i zato je veoma važna uzajmna podrška i tolerancija (tuđih i svojih grešaka). Ako je ekipa tehnički dobro potkovana, a igračice se lepo slažu, može se pobediti bilo ko“, dodaje ona.


Pročitajte i: Odbojka u Magliću: Prioritet je rad sa decom, kaže trener OK “Maglić 1953.” Milan Krajnović


Takva energija je bila prisutna u ekipi „Mladost“ u Bačkom Petrovcu sezone 2013/14, zahvaljujući kojoj su dospele u Drugu saveznu ligu. U ovom mestu razumevanja za sportove ima povremeno. Ali uvek ima razumevanja dobrih ljudi koji izdvajaju finansije, navodi Anna. To su uglavnom isti ljudi koji se prepliću kroz sve sportove u Petrovcu i koji su svesni činjenice da se davanjem i pomaganjem samo dobija.

„Za pobedu je najvažnije igrati srcem, verovati u sebe i svoju ekipu i nadmudriti rivala,“ zaključuje kratko Anna.

About the author

Sanja Đorđević

Neskromno mogu reći da mi je specijalnost - slušanje. Krasim se titulom diplomiranog novinara, iako je ovaj poziv mnogo više od profesije, to je sklop ličnosti, odnosno manija. Volim debatu, grubu muziku i štrudle s makom.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST “Na ivici”

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller