Aleksandra Janjiš iz Ljube za sada ne razmišlja o odlasku iz svog sela

Srem se deli na vinski i svinjski, ali jasna i tačna granica se teško određuje. Prevashodno zbog toga što ljudi iz vinskog Srema gaje i svinje, dok oni iz svinjskog Srema imaju i po koji kvadrat vinograda. Navodno granicu čine pruga, potezi, međe…

Međutim, izuzetno su interesantna dva tumačenja, koja se odnose na granicu između svinjskog i vinskog srema. Prvo: kad staneš, okreneš se levo i pomokriš se, to ide u Savu i prolazi kroz svinjski Srem, a ako se okreneš desno i obaviš istu radnju, to će otići u Dunav i to je vinski Srem. A druga anegdota kaže da razlike postoje samo u pričama i predanjima, jer kad se i ljudi iz vinskog Srema napiju, oni se zapravo „usvinje“.

Da li u vinskom ili u svinjskom sremu, u ovom regionu smešteno je selo Ljuba. S jedne strane se nalazi u neposrednoj blizini Iloka u Hrvatskoj, koji je poznat po svojim kvalitetnim vinima, dok se s druge strane u smeru ka jugu proteže sremska ravnica, pogodna za zemljoradnju i stočarstvo, odnosno svinjarstvo.

Upravo u Ljubi živi i Aleksandra Janjiš (1995), koja sa svojom porodicom radi na porodičnoj farmi. U ovom selu je provela celo svoje detinjstvo, a i iz njega je praktično otišla samo tokom studija na Poljoporivrednom fakultetu u Novom Sadu. Doduše, selo nikada nije zaista napustila – tokom studija u Novom Sadu je nestrpljivo čekala na vikend i odlazak kući.

„Detinjstvo na selu je zaista jako lepo. Okružen si prirodom, životinjama, ljudima. Uglavnom sve te ljude poznaješ, jer je selo malo i svi smo kao jedna velika porodica. Selo je za mene i kao malu uvek imalo toplinu i mir. Inače sam od malih nogu volela uređenje enterijera, kao i eksterijera. Kada bolje promislim, setim se da me je uvek zanimala i moda, a sebe sam videla kao neku dizajnerku – modnu ili neku drugu“, navodi na samom početku Aleksandra.

Nakon završetka Osnovne škole „Sava Šumanović“ u Ljubi i Erdeviku (u Ljubi se nastava održava sama za učenike nižih razreda, dok u višim razredima deca iz ovog sela idu u školu u susedni Erdevik), sledila je Gimnazija „Sveti Sava“ u Šidu. S obzirom na to da je bila odlična učenica, Aleksandra je imala lepu mogućnost da odabere fakultet po svojoj volji. Iznenađujuće i po nju samu, ipak nije završila smer koji ima veze sa dizajnom. Naposletku se odlučila za Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, ali ljubav prema dizajnu nije isčezla.

Aleksandra Janjiš je otišla iz Ljube u Novi Sad, ali samo privremeno

„Moja porodica ima poljoprivrednu farmu, na kojoj se bavimo mlekarstvom. Smatrala sam da će mi upravo poljoprivredni fakultet biti od koristi pri radu na farmi. Odlučila sam se za Novi Sad, jer mi je bio bliži i nekako pitomiji od Beograda. U Novom Sadu sam imala prijatelje koji su već otišli da studiraju, dok u Beogradu u tom periodu nisam nikoga poznavala. Kada sam upisivala fakultet dvoumila sam se između prirodno-matematičkog fakulteta i poljoprovrednog fakulteta, ali je odluka je ipak pala na poljoprivredni fakultet, jer se moji roditelji bave poljoprivredom i mogu da kažem da mi je to u krvi“, dodaje Aleksandra Janjiš.

Vidno raspoložena prisećajući se studentskih dana, Aleksandra ipak priznaje da se u Novom Sadu nije osećala kao svoja na svome. Ispunjavajući svoje obaveze i polažući ispite, ipak je nestrpljivo čekala vikend i svojevrsan povratak na selo i odlazak kući.

„Tačno je da sam kao student jedva čekala vikend i odlazak kući. Veoma sam vezana za porodicu i neizmerno sam se radovala baš svakom vikendu. Moja starija sestra ima decu, a za njih sam takođe jako vezana. Moram da napomenem da su mi osim porodice nedostajali i prijatelji, takođe i toplina, koju selo ima u sebi. To je prosto mesto gde poznajem svakog komšiju, svaki kutak i prilaz. Srećom, u Novom Sadu je bila i moja mlađa sestra, koja je išla u srednju školu, tako da smo zajedno stanovale. I mnogo mi je bilo lakše“, kaže Aleksandra.

Posle diplomiranja se vratila u Ljubu, ali angažman u struci još uvek nije našla. I sama je svesna da će to biti rudarski, možda i sizifovski posao.

„Nije lako naći posao, naročito u manjoj sredini kao što je moja. Nadam se da će se to uskoro rešiti, ali me izuzetno ljuti to što da bih došla do zaposlenja moram „poznavati neke ljude“ ili postati član izvesne strukture, koja odlučuje u naše ime. Smatram da je to uzrok odlaska sve većeg broja ljudi“, jasno navodi Aleksandra.

Rad na porodičnoj farmi – privilegija ili strepnja?

Njena porodica se dugi niz godina bavi poljoprivrednom proizvodnjom, konkretno mlekarstvom. Aleksandra se seća da su u prošlosti na farmi imali svega dve-tri krave, dok danas imaju više od dvadeset grla, koja dnevno daju više od 500 litara mleka.

„Sada radim na našoj porodičnoj farmi, a roditeljima pomažem svakodnevno oko poslova. Posao jeste naporan, ali da biste ga uspešno vodili i radili, morate ga voleti. Kod mene je ljubav prema ovom poslu prisutna, tako da mi to lakše pada. S poslom se počinje rano ujutro, a završava se kasno u noć. I nema pravila, posla ima mnogo tokom cele godine, kako tokom leta, tako i tokom zime. Ipak, lakše je i nekako motivišuće kada radiš na svom imanju i kada radiš za sebe. Vidiš od čega si krenuo, šta si stvorio i ka čemu težiš“, kao da samu sebe motiviše Aleksandra.

Situacija u poljoprivredi nije ni malo sjajna. Subvencije za poljoprivrednike su sve niže, nafta i repromaterijal su sve skuplji, a cene primarnih proizvoda na tržištu su niske. Veliki pritisak na proizvođače vrše i uvoznici, koji plasiraju jeftiniju robu, koja dodatno snižava cene proizvoda ovdašnjih poljoprivrednika.

„Situacija sa poljoprivredom u poslednjih nekoliko godina nije baš povoljna. Svakako da bih volela da se i u budućnosti bavim ovim poslom, možda sa nekim izmenama. Možda bi najbolje bilo da nađem posao u struci, a da se pored toga bavim poljoprivredom na našoj farmi“, naglas razmišlja Aleksandra.

Bez obzira na sve navedeno i na to, što je svesna svih zamki i problema s kojima je suočena naša poljoprivreda, Aleksandra o odlasku iz Ljube za sada ne razmišlja.

„Ne bih htela da odem iz Srbije, ali ne želim da se odselim ni iz sela. Tu je moj dom i mislim da se ne bih nigde osećala ovako lepo i prijatno kao u mom selu. Ako bi me život naterao da odem, verovatno bih se vremenom navikla. Ali mislim da se nikada ne bih osećala kao kod svoje kuće“, uz osmeh dodaje Aleksandra.

Ljuba je malo selo, na samoj granici sa Hrvatskom a utisak je da su upravo takva mesta u najtežem položaju. Ko će se i kada setiti tih ljudi, da je i njima potrebna pomoć, infrastruktura, nove mogućnosti…

„Aktivna sam u društvu koje se zove Sremački spomenar, a naši članovi su uglavnom mlađi ljudi. Trudimo se da aktiviramo selo i aktivnosti usmeravamo na edukaciju kako mlađih, tako i starijih ljudi. Posvećeni smo takođe i očuvanju slovačke tradicije i običaja. Pre nekoliko godina smo organizovali Etno dan, kada smo okupili brojna udruženja iz okolnih sela, kao i iz Šida i Iloka. Za bolje funkcionisanje našeg udruženja nam, naravno, nedostaje finansijskih sredstava, ali je problem i to, što se konstantno smanjuje broj ljudi u selu,“ kaže Aleksandra Janjiš.

Pročitajte i članak Nostalgična želja za rodnim selom Zdenka Kolara iz Luga polako bledi

Dakle, i Ljubu je zadesila slična sudbina, ako i druga mesta po Vojvodini. Mladi su se uglavnom razišli, mali broj je tih, koji su u selu ostali.

„Ranije su uglavnom odlazili mladi, ali sada su i ljudi srednjih godina počeli da napuštaju Ljubu i zato polako i naše selo ostaje prazno. Jako mi je žao zbog te situacije, ali razumem ljude koji su otišli. Situacija na selu je poražavajuća, posla nema, a živeti od nekoliko jutara zemlje je prosto nemoguće. Niko ne ide zato što mu je dobro i samo zato, što ima hir. Sasvim je jasno da je u pitanju ekonomska situacija i da ljudi odlaze zbog posla. Mladi odlaze i zbog svojih potomaka, jer žele da im pruže bolji životni standard i uređen sistem, u kojem se zna red. Ja sam ogorčena celokupnom situacijom i smeta mi što mladi ljudi teško nalaze posao i to što školovani odlaze, neobazirući se…“ – zaključuje Aleksandra Janjiš.